Brus Springstin je 1988. godine u Istočnom Berlinu, pred 160.000 ljudi održao – kako će ga opisivati – najveličanstveniji koncert svog života. U istorijama koje bih ja pisala, Berlinski zid je pao tog 19. jula u trenutku kada je publici na nemačkom poručio: “Došao sam da vam sviram rokenrol u nadi da će jednog dana sve barijere pasti”. U Hamburgu je, tačno 35 godina kasnije, nastupio u jednoj sasvim drugačijoj Nemačkoj. Potom i u Hokenhajmu i Minhenu. Ovog puta neke od pesama izvodio je sa nemačkim titlom na ekranima, zato što nekada nije dovoljno samo znati reči, već ih treba i istinski razumeti. Nemci još od njegovog hamburškog koncerta iz 1981. godine veruju da su mu svirke u Nemačkoj drugačije, posebne. Isto, međutim, veruju i Irci i Italijani. U Londonu, pak, smatraju da je Hajd Park mesto gde se Gazda najbolje sluša. Sam Springstin tvrdi da su mu nastupi “preko okeana” neki od najsnažnijih životnih utisaka.
Bez vrednosne gradacije smatram Springstinove evropske koncerte drugačijim doživljajem od američkih. Uprkos našim razlikama, zajedničko nam je to posredovano američko iskustvo, koje smo često sticali upravo kroz ovu muziku. Kada danas razmišljam o 1984. godini čini mi se da sam je provela hipnotisano gledajući Olimpijske igre u Los Anđelesu i slušajući Brusa Springstina. I upravo tih sirovih, reganovskih osamdesetih zavolela sam Ameriku – privlačnu, neiznijansiranu, grubu, čudesnu zemlju. Nije delovala savršena ali bilo ju je nekako lako želeti. Danas mi se čini da je taj proces oblikovala upravo Springstinova muzika i duboko osećam kada kaže da je njegova uloga bila da obeleži teritoriju koja deli “američki san od američke stvarnosti uz provod i dobru zabavu”.
Njegovu opasku, kako su pesme zvučni Roršahovi testovi, posebno volim. Čujemo ono što želimo. Taj komentar se, inače, odnosio na pesmu Born in the USA. Ako uopšte ima potrebe da nekoga podsetim, reč je o oštroj kritici, antiratnoj himni, koja je prečesto popularno patriotski komodifikovana – naravno zbog refrena “rođen u SAD” koji se ponavlja četrnaest puta otpevan kako autor, ne bez ironije, kaže patriotskim izrazom zanosa. Taj refren je često vodio sopstveni život distanciran od subverzivne poruke. Ipak, moja roršahovska pesma je jedna druga, Glory days.
Tinejdžerki koja nije mogla setno da žali za prošlim vremenima, u glavi se orio samo istrgnuti refren o slavnim danima. Mada… da mi je neko osamdesetih rekao da ću živeti u San Francisku, da ću predavati na fakultetu zašto je serija Springstinovih fotografija pred zastavom i objektivom Eni Lajbovic ikonična, kao i da ćemo decenijama kasnije Brus i ja zajedno pevati Glory days… uh, pa tek tada ne bih razumela, niti poverovala, da budućnost može da žali za prošlošću. I, sigurno, se (sasvim naivno) ne bih brinula šta život donosi.
Koncert u Hamburgu počeo je tačno u 19:00. Nema predgrupe, nema gostiju, nema pauze. Samo on i mi, puna tri sata. Kada se završilo mrak još uvek nije bio potpun. Karijera Brusa Springstina nije obeležena skandalima i destrukcijom. Često je govorio o tome kako nikada nije probao drogu, kako je alkohol okusio tek sa 22 godine. Nije vodio raskalašan život. Kada se priseća svoje mladosti ambijent kontrakulture opisuje kao suprotnost sopstvenom konzervativnom iskustvu. Nije nikada bio apolitičan, ali ni agresivno političan. U tekstovima je već sve rekao i na koncertu nam ne drži lekcije. Ko hoće može da “sluša”, ko neće može samo da sluša. Ne plasira motivacione govore, niti aktuelne new age šarene laže. Ne osuđuje te ako si došao (samo) da se dobro provedeš. Igram i plačem. Koncert počinje sa No surrender. Završava sa I’ll see you in my dreams. Sve ostalo je stalo između.
