Nedavno me je neko upitao čemu služi ChatGPT i kako se koristi, pa sam ih savetovala da se obrate njemu, jer ipak, to jeste jedna od funkcija koju ima, da nam koristi kao alat i ispomoć u pretraživanjima. No, ubrzo sam i sama postala radoznala kako bi on formulisao svoju svrhu, pa sam ga direktno pitala. Odgovori zavise od verzije koju koristite, ali meni je rekao sledeće: „ChatGPT je napredni AI [artificial intelligence; dalje u tekstu će se smenjivati sa pojmom veštačka inteligencija] sistem koji može da razume i generiše tekst na prirodnom jeziku — dakle, razgovara s tobom kao čovek, ali na osnovu ogromne količine znanja i primera iz knjiga, članaka, vesti, interneta itd.“ Prema njegovim rečima, on služi za pisanje i uređivanje tekstova, za učenje i istraživanje, za prevođenje i „jezičku pomoć“, kreativni i profesionalni rad. Konačno, na možda i najkontroverznije pitanje toga kako se koristi, on odgovara: „Vrlo jednostavno – kao razgovor. Postavi pitanje ili zadatak. […] Pročitaj odgovor. […] Traži izmene ili nastavak.“ Naizgled, sve je tako jednostavno. Ipak, mogla bih u nedogled da nastavim ovaj razgovor u kojem potpitanjima zahtevam elaboraciju ovakvog odgovora. No, koliko ljudi to zapravo učini u svojoj interakciji sa ChatGPT-jem? Ovo jeste jedno od suštinskih pitanja koje nas neizbežno dovodi do problema nedostatka kritičkog razmišljanja i digitalne (ne)pismenosti kod većine korisnika, kao i (ne)pismenosti u domenu veštačke inteligencije (AI literacy je široko rasprostranjen pojam u Americi). Posledice nekritičke upotrebe veštačke inteligencije mogu biti drastične, pa neretko dovode društva do političkih kriza, ili ih jednostavno samo pospešuju. Univerziteti i društvene nauke pokušavaju da se odupru ovom trendu kroz obrazovanje, no ostaje pitanje koliko uspešno obrazovanje može da prati rapidan tehnološki napredak.
U oktobru 2025. bila sam na IVLP stipendiji u SAD, na programu koji se ticao inovacija u medijskim studijama, a u okviru kojeg sam posetila nekoliko američkih univerziteta, škola novinarstva i novinskih organizacija. Ovo iskustvo predočilo mi je da se najaktuelnija debata na američkim univerzitetima vodi upravo oko veštačke inteligencije. U eri post-istine i preplavljujuće količine lažnih vesti, digitalna pismenost postala je nužna za bazično funkcionisanje u (virtuelnoj) stvarnosti ispunjenoj nizom novih izazova. Jedan od ovih izazova je prepoznavanje AI generisanog sadržaja, što je naročito otežano pojavom nove verzije Sore, modela veštačke inteligencije koji pretvara tekst u video (text-to-video). S jedne strane, ukoliko poverujete u bezazleni, ali izrazito realističan video gde primera radi, pas spasava devojčicu nakon što akvarijum pukne i staklo se raspe svuda oko njih, to se ne čini toliko problematično. Međutim, ozbiljan problem nastaje kada se veštačka inteligencija koristi za kreiranje lažnog sadržaja zarad dobijanja političkih poena, diskreditovanja ili manipulacije individua (najčešće političkih protivnika), širenja panike, mržnje, lažnih vesti i obmanjivanja javnosti. Manipulacija fotografijama, ali i audio i video materijalima uz pomoć veštačke inteligencije (deepfake) je veoma jednostavan poduhvat, iziskuje malo vremena i gotovo nikakve resurse, dok detektovanje istog materijala postaje sve komplikovanije i zahteva razvijene digitalne alate i veštine. U Americi je razvijanje tih veština kod studenata jedan od glavnih izazova predavača na univerzitetima, jer se postavlja pitanje, kako generaciji digitalnih domorodaca (digital natives), koji su nesumnjivo naviknutiji na korišćenje digitalnih medija i veštačke inteligencije od njihovih predavača, predavati o izazovima koje nova tehnologija postavlja pred svet?
Izvor: ChatGPT
Generacija Z, pa već i generacija Alfa, rukuju brojnim digitalnim alatima i platformama, ali na njihovim predavačima je da im pomognu da kritički pristupe novim tehnologijama i da ih nauče kako se one mogu pravilno koristiti kao alati i kao ispomoć u istraživanju i obrazovanju. Na univerzitetima u SAD instrukcije za pravilno korišćenje veštačke inteligencije uključene su u silabuse, odmah pored sada već podrazumevajućih instrukcija za citiranje i upozorenja za plagijat. Prakse se razlikuju, od dozvoljenog konsultovanja veštačke inteligencije, preko posebno osmišljenih zadataka kojima bi studenti unapredili svoje veštine na ovom polju, do potpune zabrane korišćenja novih tehnologija na kursevima. Pojedini profesori vratili su se testovima i pisanju eseja u učionicama kako bi u potpunosti izbegli rizik plagijata, dok su mnogi u ovom metodu prepoznali liniju manjeg otpora. Na početku nekih kurseva studenti na licu mesta pišu dva-tri pasusa „oglednog teksta“ (sample writing) na osnovu kojeg bi kasnije profesori pregledali i ocenjivali završne eseje. Postoje i primeri kurseva na kojima su studenti ohrabreni da koriste AI kao alat za pretraživanje, ali je za ovakve zadatke neophodna transparentnost, te su u obavezi da prikladno označe gde su koristili pomoć veštačke inteligencije. Nekad čak profesori od studenata traže aktivnu interakciju sa ChatGPT-jem kao vid eksperimenta (npr. razgovor o nekoj knjizi ili članku), što bi im pomoglo da sami istraže funkcionisanje velikih jezičkih modela, a prezentacija rezultata na času i zajednička diskusija otkrili bi im dodatne izazove i potencijalne prednosti upotrebe AI-a. Nasuprot ovome, potpuna zabrana upotrebe novih tehnologija čini se pomalo rigorozno, pa i besmisleno.
S obzirom na to da je veštačka inteligencija postala deo čovekove svakodnevice, zar nije upravo uloga univerziteta i akademske zajednice da među prvima pokrenu debate oko upotrebe ovog alata, bilo po pitanju veština ili etičnosti, i da shodno tome edukuju mlade? A kako ih edukovati ako se u potpunosti zabrani upotreba ovih alata, koji su van učionica svakako dostupni? Jedan profesor novinarstva u Berlingtonu (Vermont) je naglasio da „ako AI može da uradi vaš zadatak, onda je zadatak pogrešno postavljen“, čime je prebacio deo odgovornosti za zloupotrebu veštačke inteligencije u završnim radovima sa studenata na profesore. I zaista, neoriginalnost (pred)ispitnih zadataka koje predavači zadaju studentima neretko ukazuju na nemar za aktivnije angažovanje i dublje povezivanje sa studentima, te nezainteresovanost studenata za ulaganje većeg truda u izvršenje obaveza često reflektuje jednaku nezainteresovanost njihovih profesora. Ipak, problem je u tome što oslanjanje na ChatGPT pri pisanju eseja ne utiče negativno samo na ocene i uspeh na fakultetu, već može proizvesti i druge, potencijalno ozbiljnije posledice, na šta ukazuje i istraživanje MIT-a.
U junu 2025. Medijska laboratorija MIT-a objavila je preliminarne rezultate istraživanja koje je ispitivalo „kognitivni trošak“ korišćenja ChatGPT-a, a rezultati pokazuju značajnu razliku u moždanoj aktivnosti između tri eksperimentalne grupe. Prva grupa je pisala tekst samostalno, druga je imala pristup pretraživaču (Google), dok je treća produkovala esej u potpunosti se oslanjajući na ChatGPT. Rezultati su pokazali da je veći oslonac na eksternu podršku bio obrnuto proporcionalan kognitivnom trošku, odnosno da je moždana aktivnost postajala sve pasivnija uz korišćenje veštačke inteligencije. Pored toga, tekstovi koji su nastali kao rezultat rada treće grupe u svojoj sadržini su bili prilično generički i oslanjali su se na opšta mesta, što je novinara Njujorkera navelo da AI označi kao tehnologiju proseka. Veštačka inteligencija koristi izvore i uči iz sadržaja koji već postoji, a koji je čovek stvorio. Ona nema sposobnost kreativnog razmišljanja, već predstavlja alat za brzo prikupljanje sadržaja dostupnog na internetu i generisanje odgovora na zahtev korisnika iz iste baze. Dakle, veštačka inteligencija nije u stanju da proizvede sadržaj koji je u biti kreativan. Već je reč „generisati“, koju najčešće upotrebljavamo kako bismo opisali aktivnost AI-a, dovoljno bezlična i automatizovana da nam u neku ruku i sama ukazuje na nedostatak kreativnosti, pa na kraju dana, i na manjak zdrave doze subjektivnosti iza sadržaja koji nam AI nudi. Upravo taj nedostatak kreativnosti čini eseje koje ChatGPT piše umesto studenata u neku ruku lakše prepoznatljivim, naročito kada se oni uporede sa originalnim studentskim radovima.
Bez obzira na moguće negativne implikacije, veštačka inteligencija nije bauk. Kao što je neispravno ne pristupiti joj kritički, isto tako je neispravno i kontraproduktivno izbegavati je iz straha da bi mogla da nam „preotme“ poslove, jer se i to svodi na širenje dezinformacija. Većina modela veštačke inteligencije se oslanja na ljudski intelekt i intervenciju, te samim tim neće moći da funkcioniše bez istog. AI modeli su još jedan vid tehnoloških inovacija koje susrećemo već decenijama unazad i uz adekvatno obrazovanje svaki pojedinac bi mogao da ih prilagodi svojim potrebama, ali i da se uspešno nosi sa izazovima lažnih vesti i dipfejkova koji sada već preplavljuju našu (virtuelnu) stvarnost. Upravo u tom kontekstu, napadi antiintelektualnih režima na univerzitete imaju za cilj suzbijanje kritičkog razmišljanja zarad lakšeg kontrolisanja što većeg dela javnosti sadržajima koje sada već sami i kreiraju (putem AI-a) i plasiraju (na društvenim mreža).
Izvor: ChatGPT
S obzirom na to da je veštačka inteligencija sada već nezaobilazan deo naše svakodnevice, ovakva zloupotreba bi trebalo da nas podstakne da se izborimo sa njom koristeći se istim metodama, odnosno da razmislimo na koje načine onda možemo uključiti AI modele u razvoj digitalne pismenosti i kritičkog mišljenja, ali i kako ih možemo koristiti kao saveznike u borbi protiv dezinformacija. S obzirom na to da se dostupna istraživanja na ovom polju uglavnom tiču njenih negativnih implikacija, deluje da su pomenuti pozitivni aspekti i dalje nedovoljno istraženi, što jasno odražava prioritete većine korisnika veštačke inteligencije, ili makar onih najvatrenijih. Kada se, međutim, ChatGPT-ju postave konkretna pitanja o tome kako AI modeli mogu doprineti razvoju kritičkog mišljenja i suzbijanju dezinformacija, on nudi pragmatične predloge, uz zaključak da „angažovanje sa veštačkom inteligencijom — čak i kada ona pravi greške — pomaže korisnicima da razumeju prednosti i ograničenja digitalnih alata i informacionih ekosistema“. Ovakav odgovor zapravo daje jasniji i korisniji uvid u to čemu ChatGPT služi od onog sa samog početka ovog teksta, pokazujući da, uz prava pitanja, veštačka inteligencija zaista može biti naš saveznik. Ironično je, međutim, to što veštačka inteligencija ne ugrožava naše kritičko mišljenje, već to čini ljudska zloupotreba iste, a da nas AI zapravo podstiče da se zapitamo da li ga uopšte i dalje posedujemo.
Projekat je podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu ne izražavaju nužno stavove Vlade SAD već isključivo autora.
