Sa tridesetak snimljenih filmova, bez velikog dela i bez Oskara, bila je najisplativija zvezda u istoriji filma i uz Džejmsa Dina ostala najtrajniji fenomen velikog ekrana. Živela je 36 godina, njena smrt je ostala nerazjašnjena, a 1. juna ove godine navršava se 100 godina od njenog rođenja. Ostala je jedna od retkih ličnosti 20. veka čiji se značaj iznova preispituje i reinterpretira.
O njoj i povodom nje, od njene smrti 4. avgusta 1962. godine do danas, objavljeno je nekoliko stotina biografskih knjiga, monografija, albuma, dnevnika i mnogih drugih dela u kojima se uglavnom tražio odgovor na pitanje: ko je bila Merlinin Monro? Iz tog zbira istinitih ili teško proverljivih iskaza, dokumenata i ličnih svedočenja, akademskih tumačenja i analiza, jasno se može zaključiti da se više govorilo o liku M.M. i fenomenu njene popularnosti, nego o njenim filmovima. Ona je jedan od najvećih simbola savremene kulture; proizvod i projekcija kulturnih fantazija svog vremena, subjekat i objekat sopstvene slike u čijoj izgradnji je voljno, ali i pod ucenom učestvovala, da bi trpela posledice takve konstrukcije. Bila je ogledalo društva koje je istovremeno idealizovalo i kontrolisalo lik žene toga vremena, najjasniji primer dvostruke prirode filmske zvezde koja se za života rastrzala između stvarnosti i mita.
Danas, o stogodišnjici njenog rođenja, pripremaju se savremena obeležavanja tog datuma kroz nove knjige i izložbe koje ponovo istražuju njen život i uticaj, kao još jedan dokaz da njena kontinuirana reinterpretacija ne predstavlja M.M. samo kao istorijsku ličnost, već trajni simbol za promišljanje identiteta, slave i položaja žene u društvu.
Centralni kulturni događaj u Americi tim povodom je izložba „Marylin Monroe: Hollywood Icon“ koja je otvorena 31. maja 2026. u Muzeju filmske umetnosti Američke akademije, u Los Anđelesu. Na izložbi su predstavljene stotine originalnih predmeta, njene privatne beleške i brojni filmski kostimi poput čuvene haljine iz filma Muškarci više vole plavuše (1953), koja je postala jedan od najprepoznatljivijih modnih simbola u istoriji kinematografije. Vlasnik kolekcije je Brajan Džouns, koji je svoj život posvetio sakupljanju svega što je obeležilo život ove glumice u poslednjih desetak godina njenog života. Među upečatljivim predmetima nalaze se i dokumenta iz poslednjih dana života ikone Holivuda, uključujući i ček sa njenim potpisom. Kolekcija uključuje i predmete sa proslave rođendana nekadašnjeg predsednika SAD, Džona Kenedija, na kojem mu je M.M. otpevala „Happy Birthday“. Sačuvan je i njen rukom pisan odgovor na pozivnicu. Tu je i haljina koja je bila u izradi kada je preminula. Svu odeću je, inače, šila po meri. Volela je crnu i bež boju i rado ih je kombinovala. Tokom 1960-tih godina isključivo je nosila kreacije koje je potpisao Emilio Puči, a njene modne kombinacije su postajale trend.
Obeležavanje ove stogodišnjice podrazumeva i četvorodnevni festival pod nazivom „Marilyn 100“ u Palm Springsu, gde se nalazi i čuvena statua „Forever Marilyn“. Tokom festivala, glavni događaj će biti obaranje Ginisovog svetskog rekorda u okupljanju najvećeg broja ljudi maskiranih u Merilin Monro. Poznate aukcijske kuće, poput Heritage Auctions, pripremaju specijalne prodajne izložbe pod nazivom „Marilyn Unfiltered“, na kojima će se naći njena pisma, rukopisi i neobjavljene fotografije.
Stogodišnjica rođenja Merilin Monro 2026. predstavlja globalni kulturni događaj ne samo u SAD, već i u Evropi, kroz izložbe, filmske retrospektive, modne projekte i immersive postavke.
U Londonu će Nacionalna galerija portreta organizovati veliku izložbu „Marilyn Monroe: A Portrait“, koja će trajati od juna do septembra 2026. Na njoj će se naći radovi umetnika Ričarda Avedona, Sesila Bitona i Endija Vorhola, retke fotografije i lični predmeti. Fokus nije samo glamur, već i način na koji je M.M. kontrolisala svoj javni imidž. Britanski filmski institut će organizovati veliku retrospektivu njenih filmova, sa idejom da se M.M. predstavi kao ozbiljna glumica, koja je osnovala i sopstvenu produkcijsku kuću.
U Milanu, muzej MUDEC organizuje izložbu „Beyond the Icon“, povezanu sa modom i fotografijom, koja će trajati tokom Nedelje mode u Milanu, a u Cirihu se priprema izložba „Becoming Marilyn Monroe“, sa projekcijama i rekonstrukcijama holivudskih setova iz 1950-ih. U Austriji će Svarovski svet kristala otvoriti specijalnu izložbu „Marilyn, Forever Inspiring“, sa originalnim predmetima, nakitom, kostimima i memorabilijama. U pariskoj Francuskoj kinoteci, izložba „Marilyn Monroe: 100 ans!“ vraća fokus na njen rad kao glumice. Kroz fotografije sa snimanja, arhivske materijale i retke dokumente, otkriva se žena koja je bila mnogo više od svog imidža – promišljena, ambiciozna i odlučna da kontroliše sopstvenu karijeru. Širom Evrope i Latinske Amerike planiraju se filmski maratoni, tematske projekcije i okupljanja fanova, u najavi su nove luksuzne foto-monografije i biografije.
Ako je suditi po brojnim informacijama, ton obeležavanja ove godišnjice dosta se razlikuje od ranijih. Više ne dominira mit o njoj kao seks simbolu, već pokušaji da se M.M. predstavi kao inteligentna i ambiciozna žena koja je razumela medije mnogo pre društvenih mreža i moderne selebriti kulture.
Američki romanopisac Norman Majler objavio je 1973. godine knjigu Marylin Monroe: biografija. U uvodnom delu ove romansirane biografije, u dugom opisu ove glumice, zapisao je: „Još u Ajzenhauerovoj gnjileži ranih pedesetih godina, ona je već najavljivala dolazak vremena kada će seks postati jednostavan i divan, demokratski dostupan svakome… Bila je filmska glumica najtvrdoglavije tajnovitosti i zapaljive prostodušnosti, najkonfliktnije arogancije i bujne inferiornosti… Bila je neškolovana (ta poznata tuga lepe plavojke) i nekulturna… dete devojka, a ipak glumica koja bi izazvala pobunu bacivši rukavicu na premijeri; izvorište šarma i stravična dosadnjakovićka; gigant i emotivni pigmej.“
Gledalo joj se kroz prste zbog neznanja u poslu ili lošeg ponašanja, osuđivali su je zbog brojnih nepodopština, ali su se svi pozivali na njeno nesrećno detinjstvo kojim bi se sve objašnjavalo i najčešće pravdalo. Rođena je 1. juna 1926. godine u 9.30 ujutru kao Norma Džin Bejker, vanbračno dete majke Gledis u Opštoj bolinici u Los Anđelesu. Njen deda po majci, Monro, okončao je život zatvoren u ludnici, a baba Dela Monro Grejndžer pre smrti je bila zatvorena u duševnoj bolnici. I majka M.M. je veliki deo života provela u ludnici, a njen brat je izvršio samoubistvo. Dok je majka bila odsutna, Merilin je bivala u hraniteljskim porodicama ili u sirotištu. O tom periodu njenog života ispredano je najviše tugaljivih priča, od kojih je najsurovija ona da je bila silovana kad je imala devet godina. Njen prvi muž, marinac a potom policajac Džejms Doerti, tvrdio je da je Merilin bila nevina kada se udala za njega 1942. godine. Imala je 16 godina i bili su zajedno do 1946. godine kada su se razveli. Drugi muž je bio bejzbol megazvezda Džo Dimađio, „penzionisani heroj visokih ciljeva koje je prerano postigao, pa je postao legenda bez cilja.“ (Norman Majler), a treći i poslednji dramski pisac Artur Miler koji će za nju napisati scenario Neprilagođeni po kome će Džon Hjuston snimiti film, a Klerk Gejbl i ona igrati glavne uloge.
Udaja M.M. za Artura Milera bila je tema koja je okupirala medije. I sve se svodilo na sto i jednu varijantu izreke da je Veliki Američki Mozak oženio Veliko Američko Telo. Rabin Robert Goldberg davao je glumci časove iz teorije judaizma i pre venčanja je prihvatila veru svog budućeg supruga. Pre toga se pokazala kao heroina koja je stala uz njega kada su pokušali da ga prikažu javnosti kao ljubitelja komunista, pa mu zbog toga ne daju pasoš s kojim je trebalo da otputuje sa njom u London.
Njeni biografi tumače da su priče o silovanju i čarlsdikensovski opis devojčice Norme Džin koja se poslednja kupa u prljavoj vodi u kojoj se već okupala cela porodica njenih hranitelja, nastale kada je M.M. već iscrpla repertoar stvarnih događaja iz svog života. Publici su bili potrebni sveži detalji, a oni su najbolji kada izazivaju najpre empatiju, a onda divljenje da se sve to može izdržati, i biti lepa, čista i okupana Šanelom 5!
Fama o Normi Džin počinje kada ju je na naslovoj strani Lajfa primetio ekscentrični američki milijarder Hauard Hjuz Jr. Ovaj producent, pilot i mamac za filmske zvezde, tražio je da mu se podnese detaljan izveštaj o njoj. U filmskim studijima se to pročulo, pa su i oni pokazali interes za plavušu u pokušaju. Tvrdili su da ne deluje suviše vulgarno, ali da je priglupa. Volter Lang je dobio zadatak da je isproba pred kamerom, da bi je posle toga Twentieth Century Fox angažovao sa honorarom od 75 dolara nedeljno. Dobila je ime Merilin Monro i tako je sve počelo.
Snimala je sa brojnim rediteljima, ali u glumačke sposobnosti M.M. najviše je verovao slavni američki reditelj, producent i pedagog Li Strasberg. Za prvi čas u The Actors Studio napisala mu je ček od 90 dolara, koji on nije nikada unovčio. Bila je obasipana njegovom prekomernom pažnjom, smatrao ju je izuzetno talentovanom glumicom, zbog čega je danas jasno: bez njega bi bila šarmantna tipizirana plavuša, a sa njim je postala psihološki realna i nepredvidiva žena koja danas deluje modernije nego mnoge njene savremenice.
Reditelj i scenarista Kameron Krou autor je knjige Conversations with Wilder u kojoj je zabeležio nekoliko najviše citiranih rečenica reditelja Bilija Vajldera o M.M: „Imala je u sebi neku vrstu elegantne vulgarnosti. Imala je osećaj za kameru i strah od nje, volela je kameru. Što god da je radila, gde god da je u kadru stajala, uvek je nešto probijalo iz nje. A da ona toga nije bila svesna.“ Kasnije je opisao zbog čega je bila osetljiva i teška za rad: „Morali ste da sačekate da počne da se kreće, i kada bi nestala njena inhibicija, bila je fenomenalna, jedna od velikih komičarki. Metabolizam je morao da joj bude u redu, a ako je bio u redu, bila je divna za režiju.“
Something’s Got to Give je bio naziv filma koji je M.M. počela da snima četiri meseca pre nego će okončati svoj život. Za tri nedelje snimanja, pojavila se ukupno šest dana. Jednog petka, sredinom maja 1962, umesto na snimanju, bila je u avionu na putu za Njujork. Američki predsednik Džon Kenedi slavio je rođendan, a ona mu je pevala pred 20 hiljada gostiju. Posle nekoliko dana pojavila sa na snimanju, a kada su producenti bili na ivici da je otpuste, ona im je uzvratila pomahnitalim radnim elanom. U petak 1. juna joj je na snimanju priređena raskošna rođendanska zabava. U ponedeljak se nije pojavila na snimanju, ni u utorak, u sredu je film suspendovan, a ona je u četvrtak otpuštena i tužena da plati 750 hiljada dolara odštete.
Nesvesna šta se desilo, i besna jer je svi sažaljevaju, otišla je u Njujork, gde su je primili Paula i Li Strazberg, koji su joj dali da u pozorištu igra Blanš Diboa u Tramvaju zvani želja, koja se igrala za Strazbergovu klasu. Nije mogla da igra svake večeri, a u trenucima velike muke urinirala je na sceni. Vratila se na svoju hacijendu, brinula o biljkama, slikala se za nekoliko časopisa…
U nedelju 5. avgusta 1962. godine pronađena je mrtva u svojoj spavaćoj sobi, licem nadole na krevetu, gola i pokrivena čaršavom. Godinama se govorilo da je zavisna od amfetamina, barbiturata i alkohola, a nakon obdukcije je saopšteno – uzrok smrti: akutno trovanje barbituratima. Od tada, do danas, tema njene smrti je otvorena knjiga i ne zna se broj teorija kojima se osporava zvaničan izveštaj i učitavaju razne mogućnosti ubistva ove glumice.
Na sahrani, 8. avgusta 1962. godine na Memorijalnom groblju Vestvud Vilidž u Los Anđelesu, od Merilin Monro se oprostio Li Strazberg. Njegov integralni govor objavljen je u knjizi The Films of Marilyn Monroe Majka Konveja i Marka Ričija. Tokom sahrane puštani su delovi iz „Šeste simfonije“ Čajkovskog, kao i snimak Džudi Garland koja peva „Over the Rainbow“.
