Blog

Kafa sa Teks Vilerom i krmenadle sa Tonijem Sopranom

8. jul 2024.

Kafa sa Teks Vilerom i krmenadle sa Tonijem Sopranom

Čekajući danas u redu u Poštanskoj štedionici da mi se sredi nešto oko kartice, razmišljao sam o tome da razlog što sam odabrao da novac držim baš ovde a ne u nekoj od silnih stranih banaka koje su se pojavile posle 5. oktobra 2000. nije patriotski, već ima korene u fenomenologiji, fascinaciji… Zapravo držim novac i imam karticu Poštanske štedionice zbog američkih vesterna. Ne samo zbog filma Džona Forda „Poštanska kočija“ već zbog silnih stripova koji su obrađivali Divlji zapad, a tu su uvek bile kočije, salun… i naravno pošta.

Dakle, na početku je bio vestern. Otac je voleo vesterne, gledali smo ih zajedno, i moja prva kočija je bio trepezarijski sto. Normalno je bilo da onda jednog decembra od Deda Mraza zatražim sve ono što ima kauboj. I to su mu tata i mama preneli i tog jutra sedamdeset i neke na prozor trećeg sprata solitera naselja Stevana Filipovića preko puta Kuće cveća se direktno iz Laponije, sa poklonom iz Prerije, popeo Deda Mraz, i ja sam već tog jutra imao sve što treba, prsluk, opasač i zvezdu… Šerifsku, pravda se zavoli od najranijih dana.

I te fascinacije prerijom, kaubojima, Indijancima, Amerikom su mi određivale afinitete prema mnogo čemu, ne samo prema Poštanskoj štedionici. Ali su me te fascinacije navukle i na neke poroke. Posle ranih vesterna stigli su stripovi. Jedan od omiljenih strip junaka bio je Teks Viler, rendžer, ima prijatelja Kit Karsona, sina čije sam ime zaboravio, a taj sin ima najboljeg druga Indijanca. To je praistorija političke korektnosti. Ali sada o „nekorektnosti“ i porocima. Čitajući Teksa Vilera uvek sam voleo one delove kada padne veče, a Teks i Kit sjašu sa konja na pogodnoj lokaciji i zapale vatru. Ne odu odmah na spavanje, već skuvaju kafu (kafa kasno uveče ne smeta kaubojskom snu, pa sam se i ja navikao da lokam kofein oko 22h), sednu pored te vatre, pričaju, i… Puše i piju kafu iz velikih šolja (zbog njih sam se teško navikao na male šoljice espresa). Dakle, meni je to bila idila i poželeo sam da što pre odrastem i počnem da pušim i pijem kafu. Ako već ne može na Divljem zapadu, onda makar na terasi socijalističkog solitera. Cigarete i kafa. Zavoleo sam ih zbog kauboja, Amerike, a onda sam se u Americi sudario sa drastičnom kampanjom protiv pušenja. Bio sam sa ženom na odmoru u Njujorku. Rekla je „Idemo u Gugenhajm“, ali ja sam smislio da iskoristim taj njen odlazak u muzej za cigarete i kafu. Skidao sam se sa pušenja, ali sam tog dana upao u krizu. Dok je ona zamakla ka muzeju, ja sam se sjurio nizbrdo, niz ulicu, kupio cigarete, kafu, i… koka-kolu. Gledao me je džinovski Leo Di Kaprio sa bilborda reklame za film o Huveru. Pogledao sam gde se nalazim. Bila je to Leksington avenija. Setio sam se Lu Rida i njegove pesme

I’m waiting for my man
26 dollars in my hand
Up to Lexington, one, two, five
Feel sick and dirty, more dead than alive

Lu Rid u pesmi čeka dilera na Leksington aveniji. Ja sam čekao da na istom mestu uzmem dozu nikotina i kofeina. Osećao sam se jadno. Propustio sam posetu sjajnom i jednom od najznačajnijih muzeja sveta da bih na ulici, ispred kioska, pušio cigaretu i pio kafu iz plastične čaše.

Sve je kod mene pop kultura i fascinacija. Prepoznajem situacije iz pesama, filmova, knjiga, stripova. I budem ih svestan ili pred kioskom na Leksington aveniji u Njujorku ili u redu Poštanske štedionice u Beogradu. Isto veče sam se, nakon poroka, našao u srcu Njujorka, a u susret mi je išla kolona demonstranta iz pokreta Occupy Wall Street. Sutradan sam pričao s nekima od njih, ali to veče ja sam buljio ne u demonstrante, već u oblakodere Njujorka, jer mi je to bila fascinacija, a ne ova kolona za rušenje kapitalizma i odurnih bankara. Odmah da napišem da podržavam svako rušenje kapitalizma i banaka (uostalom novac držim u Poštanskoj štedionici, hmm i to je neka banka), ali to veče ja sam morao da vratim dug svim junacima oblakodera i King Kongu koji stoji na krovu Empajer Stejt bildinga, i Polu Njumenu iz „Paklenog tornja“ i da se setim s tugom kula bliznakinja koje su poslednji put u fikciji viđene u retrovizoru lexusa Tonija Soprana kojim grabi iz Njujorka u Nju Džersi.

Inače, žena i ja smo jednog kišnog jutra krenuli kao Toni Soprano iz Njujorka u Nju Džersi ali vozom a ne lexusom. Bio sam tada opčinjen ovom serijom, pratio je i čitao sve o njoj. Naišao sam i da mesara u kojoj se okupljaju članovi klana Tonija Soprana ima referencu u realnoj mesari Saco u kojoj se okupljala opasna ekipa porodice De Kavalkante iz Džersija. Došli smo tog kišnog dana na vrata mesare. Nismo imali cegere, a vlasnik je imao pitanja. Zašto smo došli? Odakle smo došli? I otkud znamo za mesaru? Pa sam ja kao kretenski fan rekao da sam sve saznao jer obožavam seriju. Iskulirao me je. Prešao je na stariju gospođu koja je došla po meso, a ne po odreske fikcije. Kada je opskrbio komšinicu pogledao nas je tipa „I dalje ste ovde?“, a onda je nekako u toj neprijatnoj atmosferi moja žena izjavila da smo na medenom mesecu i sve se promenilo. Vlasnik Džon setio se svog medenog meseca koji je proveo u Italiji, zemlji predaka, baš kao što u jednoj epizodi Toni i drugovi idu da vide odakle im je deda. Postao je topao. Pokazivao mi stolicu na kojoj je sedeo Toni Soprano (Džejms Gandolfini). Pa je rekao da je njegova sestra išla s tim glumcem u razred. Poveo me u sporedne prostorije gde se skupljala prava mafijaška porodica De Kavalkante čije je članove prisluškivao FBI i u tim njihovim razgovorima se otkrilo da oni pričaju i o epizodama serije Sopranos i pogađaju ko od fiktivnih likova ovog TV hita najviše liči na njih. Stvarnim mafijašima bilo je važno da se nađu kao modeli za one fiktivne, da se nađu u fikciji da bi imali sertifikat značajnosti svoje realnosti.

Fikcija i realnost mešaju se u mom slučaju stalno dok idem gradovima kakav je London ili Njujork. U noći kada nas je čekao prevoz iz Beograda za Budimpeštu odakle smo leteli za Njujork, ja sam održavao budnost kafom i praćenjem TV programa. I baš je na programu bio film „Taksista.“ Pustio sam da ide dok čekamo da nas pozove vozač šatla za Mađarsku. Dvadesetak sati nakon ovog filma našli smo se na aerodromu JFK i prvi tipični „Njujorčanin“ koga sam video bio je taj žuti njujorški taksi čija se „njuška“ videla kroz prozor aerodroma.

I nikakva „skretnica“ nije postojala koja bi me odvojila od prepoznavanja realnosti naučenih iz pop kulture i fascinacije njome. Recimo gradska železnica i linija A me podseti uvek na Take the A train džez standard.

I Tarantino, oni hamburgeri. Uvek bih ogladneo na delu „Petparačkih priča“ kada Travolta i Semjuel Džekson jedu hamburgere, i posle odjavne špice odlazio u Mek po dozu. Kada se otvorio onaj Intergalactic na Vračaru, konačno je to dubliranje Travoltinog i Džeksonovog mljackanja „royala with cheese“ moglo da bude realno. I fotelje su bile prave kao iz toliko tih mitoloških filsmkih kadrova.

Pa moteli, neonska svetla na pumpama. Zaljubio sam se zbog Amerike u benzinske pumpe. Na svakom putovanju kradem dvadesetak minuta od godišnjeg odmora provodeći ih na tim krajputašima sa bezolovnim, super, dizelom… To mi je ritual baš kao i kafa iz automata i grickalice zbog kojih mi se čim otvorim kesu ukaže moj nutricionista.

A fikcija i relanost se pomešaju i na mestima gde je maštarija nepoželjna, recimo u vojnim objektima nekadašnje Jugoslovenske narodne armije. Služio sam vojni rok na granici Slovenije sa Italijom, karaula se zvala Vogrinka, nije bilo okolnih mesta u prečniku od deset kilometara. Ta izolovanost je delovala kao da provodimo vreme u tvrđavi. I mnoge generacije vojnika pre nas su dale ime našoj jedinici koja je čuvala miran san Jugoslovena i Jugoslovenki u tadašnjoj mirnoj socijalističko-samoupravnoj stvarnosti. Zvali smo se „Vukovi sa Vogrinke“ po „Vukovima sa Ontarija“ sa američkog jezera Ontario, jedinici strip junaka Komandanta Marka, borca za američku nezavisnost. I u surovoj vojnoj realnosti potkrade se fikcija iz američkog stripa štampanog u ediciji izdavača iz Novog Sada.

O autoru

Branko Rosić je zamenik urednika magazina „Nedeljnik“, basista pank benda „Urbana gerila“, autor romana „Dolazak matadora“, „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“, „A tako je dobro počelo“, saradnik na knjizi „Leksikon YU mitologije.“