Blog

Svi smo mi Amerikanci

23. decembar 2023.

Svi smo mi Amerikanci

Nous sommes tous Américains, pisalo je na naslovnoj stranici uglednog francuskog lista Le Monde 12. septembra 2001. godine. Dakle, „Svi smo mi Amerikanci“. Bilo je to dan nakon užasnog terorističkog napada u Njujorku, kada su srušene zgrade Svetskog trgovinskog centra i kada je u trenu stradalo 3.000 ljudi. Naravno, poenta tog uredničkog naslova iz Le Monda bila je kolektivna žalost, neverica, empatija ili saosećanje Francuza sa američkom nacijom. Međutim, uzburkao je duhove, i postavio verovatno ključno pitanje našeg doba. Jer Bendžamin Frenklin, taj otac-osnivač američke nacije i prvi američki ambasador u Parizu, u 18. veku je izjavio sledeće: „Svi smo mi građani dve nacije – Francuske, i naše domovine“. Dakle, „Svi smo mi Francuzi“. Šta se dogodilo u međuvremenu?

Da li to danas, stoleće nakon Versajskog sporazuma (1919), zaista živimo u američkom svetu i američkoj civilizaciji? Ili možda, usponom virulentnog antiamerikanizma i neliberalnih autokratija klizimo u novu postameričku eru? U tom Versaju, prvi put nakon dva stoleća, francuski tekst međunarodnog sporazuma više nije bio jedini važeći. Američki predsednik Vudro Vilson zahtevao je verziju na engleskom jeziku, i francuski je tada prestao da bude jedini jezik diplomatije. S tim u vezi, u zanimljivoj studiji Civilizacija: kako smo postali Amerikanci? (2017) francuskog filozofa i diplomate Režisa Debrea (srpski prevod, Novi Sad: Kiša, 2021) stoji i sledeće: „Činjenica je da je 1919. godine postojala evropska civilizacija sa američkom kulturnom varijantom. A danas postoji američka civilizacija, čije su evropske kulture, sa svim svojim raznolikostima, u najboljem slučaju manje varijacije; a u najgorem, domorodački rezervati. Na šahovskoj ploči se to zove rokada. Na bojnom polju, poraz“.

I sad, jesmo li poraženi? I ko smo to danas – mi? Varijacija na američku temu ili rezervat poput onog malog galskog sela sproću Imperije? Naime, razni desničari, etnonacionalisti i ostali kulturno-identitetski radnici će nas ubeđivati da je na delu vaskolika amerikanizacija, ia se takvoj geopolitici ili novom imperijalizmu valja odupreti svim sredstvima, baš kao i vesternizaciji i globalizaciji u celini. Jer, direktor je danas manager, poslovni čovek businessman, računar je computer, industrija zabave show-business, a mecena sponsor. O selfiju, lajku i šeru da ne trošimo reči. Pliz, miks, kul? I nije to konzervativno naklapanje na prežvakanu temu o očuvanju srpskog jezika, već prosti indikator sociokulturne dominacije jedne konkretne civilizacije u datom vremenu i prostoru. Tako su ovde svojevremeno dominirali Grčka i Rim, Vizantija i Turska, pa se grčke, latinske i turske reči prirodno ušunjavaju u naše rečnike i jezike. Profesori Tvrtko Prćić, Jasmina Dražić, Mira Milić i saradnici sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu nedavno su objavili sjajni Srpski rečnik novijih anglicizama (2021) na vrtoglavih 645 stranica. Ne postoji bolje svedočanstvo o značaju i uticaju američke kulture od toga.

Frižider sa koka-kolom ili zlatni logo Mekdonaldsa, posađeni posred nekog istorijskog mesta u Evroaziji, deluju nam nakaradno, ako ne i full zlo i naopako, i kao jeftina prilika za foto-novinarsku nagradu na temu amerikanizacije. Drugim rečima, Mora li ta Amerika? Ovo je bio i slogan u srpskoj reklami za američki gazirani napitak sprajt iz 2002. godine, u kojoj je centralna figura još jedan odliveni mozak iz Srbije, košarkaš Predrag Stojaković, na putu za Sakramento i NBA. Međutim, nije li košarka, taj srpski ponos, samo još jedan američki izum u nizu? Na kraju ove reklame, popularni, uspešni i amerikanizovani Peđa poručuje – Na tebe je red. Jer, za ozloglašenog Frensisa Fukujamu i njegov kraj istorije (1989), svet se deli na američki i onaj koji još nije američki.

Često zaboravljamo koliko su Sjedinjene Američke Države zapravo – velike, odnosno goleme kao država-nacija. Pa i doslovno ili geografski. U pitanju je treća najveća država na svetu po površini (iza Rusije i Kanade), i treća najveća nacija na svetu po broju stanovnika (iza Kine i Indije). Međutim, najveći deo površine Sjedinjenih Država mnogo je zgodniji za nastanjivanje i život od golemih arktičkih oblasti Rusije i Kanade. Upravo zato, Amerika ima i drugu najveću površinu obradivog zemljišta na svetu (posle Indije). To jest, američka Velika ravnica je najveća i najplodnija neprekinuta oblast poljoprivrednog zemljišta na planeti Zemlji – i upravo zato je stolećima privlačila i fascinirala evropske doseljenike.

U tom smislu, američka dominacija planetom i ne mora da iznenađuje, niti je to neobjašnjivo i misteriozno svetsko čudo. Baš kao ni činjenica da je u pitanju ubedljivo najsnažnija i neprikosnoveno vodeća vojna sila na planeti. Antiamerikanizam je zato i podvrsta proste ljubomore, odnosno gole zavisti. Zbog svoje specifične geografije, Sjedinjene Države su i gotovo potpuno otporne na stranu invaziju, pa niti jedna invazija na Ameriku nije bila pokušana u celoj njenoj istoriji kao nezavisne države-nacije. A samo u 20. veku, sve druge svetske supersile bile su ili pod invazijom (Kina, Rusija, Francuska, Nemačka) ili okupacijom (Japan, Indija, Koreja, Italija, Nemačka), ili pod pretnjom neizbežne invazije (Velika Britanija).

Međutim, podjednako često zaboravljamo i sledeće – Amerika nisu samo Koka-kola i Mekdonalds, te brojčana i vojna nadmoć. Sjedinjene Američke Države su istovremeno i najduža neprekinuta demokratija na planeti Zemlji, u trajanju od 247 godina svog ukupnog postojanja – što je neuporedivo duža demokratska tradicija u poređenju sa Republikom Srbijom, uprkos poslovičnoj starosti naših taraba. Uz omaleni San Marino, Amerika je takođe i najstarija Republika na svetu. S druge strane, Kina ima nedemokratsku vlast tokom čak 2.257 godina svog postojanja (od dinastije Ćin), kao i Rusija za 1.140 godina svog postojanja (od Kijevske Rusije) do danas. Zatim, nemoguće je preceniti američki doprinos institucijama stroge podele i međusobne kontrole vlasti, doslednom federalizmu, pa i borbi za ljudska prava. O toj podeli vlasti nadahnuto su pisali Evropljani poput Loka i Monteskjea, ali se ona prvo počela živeti u Americi. Rodno mesto savremenih pokreta za mir, zaštitu životne sredine, ženska i LGBT prava, pa i savremene slobode govora i izražavanja, takođe je ta Amerika. Sedište Ujedinjenih nacija je u Njujorku, gde je usvojena i Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (1948).

Zatim, Amerika danas ima više vrhunskih naučnika (po broju Nobelovih nagrada i najcitiranijih naučnih radova) u poređenju sa ostatkom sveta. Slično tome, američki univerziteti zauzimaju čak 12 od 15 prvih mesta najboljih univerziteta na planeti Zemlji (redom, univerziteti Harvard, Stanford, MIT, Berkli, Prinston, Kolumbija, Čikago, Jejl, Kornel itd). Upravo zato, univerziteti širom sveta se reformišu i transformišu po američkom – a ne kineskom ili ruskom – modelu visokog obrazovanja (diploma, master, doktorat; sistem bodova ili kredita itd). Paralelno sa Maršalovim planom, Sjedinjene Države posleratno pokreću i program Fulbrajt, „za intelektualnu obnovu Evrope“.

Drugim rečima, mrska Amerika nije samo lučonoša nezdrave koka-kole, hamburgera i pomfrita, ili zdrave demokratije i republikanizma, već i lučonoša – nauke, inovacija i znanja. A veoma retko dobija priznanje za to. Amerikanci su izmislili i sijalicu, bateriju, tranzistor, lift, telefon, avion, podmornicu, buldožer, semafor, laser, bodljikavu žicu, košarku, rokenrol, brushalter, kontraceptivnu pilulu, cigaretu, kreditnu karticu, kontaktna sočiva, žvakaću gumu, dezadorans, fen, hemijsku olovku, kalkulator, električnu gitaru, džins, hidrant, usisivač, mašinu za pranje sudova, mikrotalasnu pećnicu, personalni kompjuter, mobilni telefon, GPS, internet i još – sleteli na Mesec i mapirali ljudski genom. Malo li je na ovu skupoću?

Dopadalo nam se to ili ne, mi živimo u američkom svetu. A zašto nam se ne bi dopadalo, moliću lepo? Direktne posledice tog američkog sveta nakon Drugog svetskog rata su i dramatično produženje životnog veka, uvećanje broja visoko obrazovanih u populaciji, zamena domaćice radnom ženom, lokalne bakalnice jeftinijim supermarketom, te frižider, mašina za veš, televizor i kompjuter u gotovo svakom domaćinstvu. Izvesna američka arogancija i sociokulturna hegemonija mogu da nam idu na živce ili onu stvar, ali je u pitanju pucanj u prazno. Politički i kulturni centri se naprosto menjaju i pomeraju, od Atine do Rima, od Rima do Konstantinopolja, od Konstantinopolja do Venecije, od Venecije do Firence, od Firence do Pariza. Međutim, sve do Amerike, nijedna od ovih imperija nije bila zaista demokratska. I današnja Kina (kao i Japan svojevremeno) samo nastoji da imitira Ameriku u borbi za svoje mesto supersile na svetu.

Naravno, i najveće svetske kompanije po prihodima ili zaradi su mahom američke: Gugl (Alfabet), Amazon, Epl, Koka-kola, Dizni, Dženeral Motors, Mekdonalds, Najk, Fejsbuk (Meta), Majkrosoft i druge. Amerikanizaciju su zapravo dodatno potpalile društvene mreže i digitalni univerzum. Onlajn, mi smo u mnogome Amerikanci, iako bez formalnog državljanstva i zelene karte. Isto je i sa popularnom kulturom i pre interneta. Muzika koju slušamo, i filmovi i serije koje gledamo, mahom su američki izumi ili proizvodi. U Americi su izmišljeni i džez i rokenrol, ta dva ključna muzička žanra 20. stoleća (kao i bluz, soul, fank, disko i hip-hop). I „Twist and Shout“ Bitlsa zapravo je obrada ove pesme američkih bendova Top Nouts, odnosno Ajzli Braders. A Rolingstonsi se direktno ugledaju na američku muziku, odnosno ritam i bluz. Od 50 najgledanijih filmova svih vremena, svih 50 su snimljeni ili producirani u Sjedinjenim Državama. Vorner Bros kreira prvi zvučni film Džez pevač 1927. godine. „Ako vam ovo prođe, ceo svet će govoriti engleski“, govorio je producent tim povodom, i bio u pravu. Dođavola, Italijani su počeli da snimaju (odlične) vestern ili „kaubojske“ filmove po „prerijama“ Španije. I ko je tu onda dobar, ko loš, a ko zao?

Najzad, prvi Mekdonalds u Sovjetskom Savezu otvoren je u Moskvi 31. januara 1990, i oko 40.000 posetilaca je satima čekalo u redu na svoj Big Mek i pomfrit. S druge strane, otvaranje Diznilenda u Parizu 1992. godine izazvalo je besne proteste (i nazvano je „kulturnim Černobilom“). Međutim, i globalni centar umetnosti je postepeno i relativno nečujno postao Njujork, umesto Pariza. Ako želi istinsku međunarodnu karijeru, evropski umetnik mora da živi ili izlaže u Njujorku. Kao i početkom 20. veka, Amerika je i danas veliki magnet, i to sa dobrim razlogom. U Ameriku, na duže, odlaze i Aleksis de Tokvil, i Maks Veber, i Žan-Pol Sartr, i Mišel Fuko. Pa i Tesla i Pupin su bili otišli u Njujork, a ne Šangaj ili Moskvu. Uzgred, isto bi uradili i danas. I možda je Deda Mraz prvo stigao u Ameriku brodom iz Nemačke i Skandinavije kao sveti Nikola, a zapravo još iz rimskih saturnalija i praistorijskih kultova, ali se zato, sa belom bradom i crvenom kapom, u Evropu vratio kao sekularni i popkulturni Santa Claus, to jest vratio kući kao Amerikanac.

I sad, mi smo Amerikanci, ali su i ti Amerikanci istovremeno – mi. Naime, Sjedinjene Američke Države su svet u malom, a Njujork jeste glavni grad planete Zemlje. Svaka rasa, religija, jezik, ideja, kultura i običaj su odvajkada prisutni u Americi. Od ortodoksnih Jevreja, preko kineskih restorandžija po Chinatowns,  indijskih matematičara po univerzitetima, i tako  sve do spskog sweet home Chicago. Ako bi sa lica Zemlje nestalo celo čovečanstvo, a preživeli jedino Amerikanci, ljudsko nasleđe bi ostalo gotovo netaknuto u genetskom, kulturnom i političkom smislu. Prema određenim analizama, „Amerika“ je zapravo skupina od najmanje jedanaest različitih nacija ili antropoloških plemena sa posve različitim kulturama. U Americi zato imamo i ekstremno nasilje i ekstremnu toleranciju. Amerikance odlikuje i visoko sofisticirana kultura i duboka zatucanost. Tamo žive i neki od najinteligentnijih, i neki od najglupljih egzemplara ljudske vrste. Amerikanci su podjednako i krupni i bahati Donald Tramp i krhki i neurotični Vudi Alen. U pitanju je zoološki vrt ili Nojeva barka u kojoj je zastupljena svaka podvrsta ljudske prirode. Amerika je ogledalo sveta, po svemu dobrom i lošem. I zato je toliko jalovo da budemo „protiv“ Amerike, pošto su „Amerikanci“ i slika nas samih.

Dakle, i savremena nauka, tehnologija, medicina i inovacije; ekonomija, privreda i društvo; umetnost i popularna kultura, mahom su Made in America. Ne samo banalni Big Mek. Nije amerikanofilija, niti „orijentalizam“, već činjenica da je uspon američke kulture i/ili civilizacije verovatno najvažniji istorijski fenomen 20. veka. Sve više i više ljudi na planeti Zemlji jede američku hranu, nosi američku odeću, sluša američku muziku, bavi se američkim sportovima. Istovremeno, leče se lekovima koji su otkriveni u Americi, rade from 9 to 5, i obrazuju se na krajnje američki način, te žive u domaćinstvima sa izvorno američkim uređajima od sijalice do kompjutera. Uostalom, i kukuruz, i paprika, i krompir po našim tradicionalnim projama, ajvarima i gombocama stigli su iz Amerika. Sa svojim farmerkama, patikama i bejzbol kačketima, ali i demokratijama kao političkim idealima, svi smo mi vaistinu Amerikanci. Parafrazirajući Bendžamina Frenklina, mi smo građani dve nacije – one američke, i one naše domovine. To jest, Rođeni smo u SAD, rečima fantastičnog kantautora iz Nju Džersija. I svi znamo kojeg. Možemo mi kukati ili pak čuvati svoje identitete do kraja vremena, ali iskustvo nam je američko. Krajnje je vreme da to osvestimo.

O autoru

Aleksej Kišjuhas je sociolog i vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se klasičnom i savremenom teorijskom sociologijom. Dobitnik je Nagrade za najboljeg mladog naučnika Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (2015) i Nagrade  „Stanislav Staša Marinković“ za novinarsku hrabrost i posebne domete u istraživačkom i analitičkom novinarstvu (2016). Od 2005. godine redovni je kolumnista dnevnog lista Danas.