Blog

Politička (ne)korektnost made in the USA

31. maj 2024.

Politička (ne)korektnost made in the USA

Donald Tramp je u svojoj predizbornoj kampanji 2015/16, pokrenuo kulturni rat, označivši političku korektnost kao jednog od najvećih neprijatelja američkog društva. Glasače je privukao time što nije dolazio iz političkog sveta, svojim anti-establišment pristupom i obećanjem da će se boriti protiv političke elite i vrednosti koje je nametala američkom narodu, koje su obuhvatale i političku korektnost i „woke“ kulturu. U nekoliko navrata, rekao je da politička korektnost oduzima previše vremena, a izgovore za nerazumevanje njegovih duboko problematičnih izjava i govora mržnje nalazio je upravo u „policizaciji jezika“, cenzuri koja je trebalo da sakrije „istinu“ od američkih građana. Tramp je postao inspiracija desnice globalno, koja je bila nadahnuta njegovom borbom protiv diktature „woke“ kulture.

Da li je politička korektnost zaista centralni uzrok problema u američkom društvu kako to bivši, a potencijalno i budući predsednik SAD tvrdi?

Svakako da ne. Za Trampa je politička korektnost prikladan neprijatelj u borbi za koju lako može da mobiliše istomišljenike, čemu smo svedočili 6. januara 2021, napadom na Kapitol. Optužba da liberalne struje žele da zabrane slobodu govora, koristeći se oruđima političke korektnosti, „woke“ kulture i kulture poništavanja, privlači Trampove glasače. Oni saosećaju sa njegovom navodnom nemoći pred sveprisutnim neprijateljem koji želi da ga ućutka, na neki način se i sami osećajući iznevereno od strane društva.

A šta je zapravo politička korektnost?

Politička korektnost podrazumeva uverenje da treba eliminisati jezik i prakse koji bi mogli uvrediti nečiji politički senzibilitet, kao na primer, pol i rasu („Marriam-Webster“ rečnik). Dakle, poput nekakvog bontona 21. veka. Ona ima korene u 20. veku u borbi protiv politika identiteta, koje su tada uživale jednaku nepopularnost kao i danas. Treba imati u vidu da je sam pojam politički opterećen, da ima čak i izrazito negativnu konotaciju, te da ga konzervativne struje, koje vide pretnju u ovom fenomenu, često (zlo)upotrebljavaju. No, insistiranje na političkoj korektnosti i prožimajuća „cancel“ kultura izazivaju i kritiku liberalnijih struja, koje postavljaju pitanje u kojoj meri ovi fenomeni pomažu borbu za rodnu i rasnu ravnopravnost, a koliko im zapravo škode. Osvrnimo se na pojedine primere.

Luni Tjunsov (Looney Tunes) Pepe Le Tvor nastradao je usled „cancel“ kulture, pod optužbom da njegovo ponašanje propagira proganjanje i seksualno uznemiravanje, pa je čak dovođen u vezu sa Donaldom Trampom. Napadi na Pepea činili su se mnogima kao iluzorno trošenje energije na fiktivne probleme, kojim su zanemarena sistemska kršenja ženskih prava (npr. ukidanje presude Roe v. Wade) i stvarni slučajevi seksualnog uznemiravanja i silovanja. Mada je jasno kako ponašanje Pepe Le Tvora može izgledati kontroverzno u savremenom svetu, odluke o brisanju pojedinih junaka pop kulture, poput onih o uklanjaju „problematičnih spomenika“, nekad mogu da dovedu samo do dublje polarizacije američkog društva.

Sličnu sudbinu proživeo je i Brzi Gonzales devedesetih. Cartoon Network je tada zabranio emitovanje crtanih filmova sa njegovim likom usled rasističke predstave Meksikanaca. Međutim, ispostavilo se da je, uprkos tome, Brzi bio omiljeni crtani junak Hispanoamerikanaca, pa i među stanovništvom u Meksiku. Koliko god ova slika bila stereotipizovana, oni su u liku ovog miša prepoznali svoju nišu u američkoj popularnoj kulturi. Ironično je, da je Brzi Gonzales jedan od retkih Meksikanaca koji su osvojili Oskara, a u društvu je sa Entoni Kvinom, Giljermom del Torom, Aleksandrom Gonzalesom Injarituom, Alfonso Kuaronom i Lupitom Njongo.

Kultura brisanja/poništavanja i politička korektnost idu ruku pod ruku. Dok kultura poništavanja briše iz istorije ličnosti i fenomene zbog njihove problematičnosti, bilo njihovog podsticanja i učestvovanja u rasnoj segregaciji, ili pak zbog nasilja nad ženama, politička korektnost teži da ustanovi određeni lingvistički kodeks i kodeks ponašanja, kojim bi sprečila dalju ekspanziju ovakvog ophođenja u društvu. Oba fenomena nastala su sa idejom ispravljanja grešaka iz prošlosti i razvijanja savremenog društva. Problem se javlja kada takvi postupci dovedu do brisanja iz istorije i do istorijskog revizionizma.

Prošle godine, Netflix je objavio dokumentarnu seriju „Kraljica Kleopatra“ („Queen Cleopatra“), u kojoj je Kleopatra prikazana kao Crna, što je izazvalo polemike globalno, a najviše u Egiptu. Kleopatra je poticala iz makedonsko-grčke dinastije Ptolomeida, te su istoričari i arheolozi tvrdili da je istorijski netačno predstavljati je kao Crnu ženu. S druge strane, pojedini istraživači istakli su da je anahrono pripisivati pojam rase kako ga razumemo danas, identitetima u antičkom periodu, te da ovakve rasprave nemaju smisla. Bilo kako bilo, desnica je iskoristila ovo da lavinu rasističkih komentara uputi glavnoj glumici (Adel Džejms) na društvenim mrežama. S druge strane, producentkinja i naratorka serije, Džejda Pinket Smit izrazila je svoju nameru da ovim projektom otvori prostor za filmove o Crnim kraljicama, koje su, kako je rekla, važne za njenu zajednicu. I istina je, potrebno je više sadržaja o vladarkama, naročito Crnim ženama, ali da li je Kleopatra bila pravi izbor za to? Da li se odabirom kraljice čiji identitet nije pitanje polemika, ovakva povratna reakcija publike mogla izbeći?

Možda, ali fenomen govora mržnje i rasizma inspirisanog filmskim i televizijskim ulogama svakako je sveprisutan. Protiv afroameričke glumice i pevačice Hali Bejli, koja je tumačila Arijel u igranom filmu „Mala sirena“ (2023), vođena je rasistička kampanja na društvenim mrežama uz haštag #notmyariel, koja je pored Amerike zahvatila i Južnu Koreju i Kinu. Godinu dana kasnije, hispanoamerička glumica Rejčel Zegler suočila se sa sličnim napadima nakon objave da će ona tumačiti Snežanu u novom Diznijevom igranom filmu.

Važno je osvrnuti se na ovakve prakse, ne samo zbog reakcija na njih, koje su nesumnjivo rasističke i, nažalost, i dalje sistemski ukorenjene u delovima američkog društva, već i zbog toga što one govore mnogo i o samim kompanijama. Nastavimo s primernom Holivuda. Mere koje su podrazumevale veću inkluzivnost prilikom zapošljavanja glumica, glumaca i ostalih radnika u filmskoj industriji donete su sa eksplozijom #metoo i Black Lives Matter pokreta. Strahujući od suđenja i medijskih napada, kompanije su bivale vokalnije u podržavanju borbe za rodnu i rasnu ravnopravnost. Međutim, kako je gledanost novih sadržaja opadala, producenti su problem videli u politički korektnom, inkluzivnom sadržaju koji „ne radi“, odnosno ne donosi profit. Ipak, pojedine kompanije, poput Diznija, ne slažu se sa ovim stanovištem i ostaju veoma glasne po pitanju promovisanja ljudskih prava i diverziteta zaposlenih. Dizni je oduvek pratio aktuelna dešavanja na društveno-političkom planu i u skladu sa tim kompanija je vodila svoju politiku. Bila je čak i na meti „woke“ ratova guvernera Floride, Rona Desantisa kao kompanija koja proizvodi politički korektne, LGBTQ+ sadržaje. Ipak, postavlja se pitanje koliko velike kompanije menjaju svoje politike isključivo na simboličnom nivou, zarad reputacije, pravih obaveza ili korporativne društvene odgovornosti, dok u realnosti rasizam i seksizam preovlađuju u poslovnom prostoru? Šta god da je razlog, Dizni bi svojim društvenim angažmanom mogao da posluži kao pozitivan primer drugim velikim kompanijama iz industrije.

Politička korektnost nije zaobišla ni druge oblasti, te je zanimljivo osvrnuti se na promene koje je unela u kompjuterski svet. Softverske platforme i programski jezici (GitHub, Python, JavaScript i mnogi drugi) izmenili su svoju programsku terminologiju zbog njene problematične lingvističke konotacije. Tako je često korišćeni pojam master, usled rasističkog prizvuka, zamenjen sa main. Na istom talasu uklonjeni su i termini poput blacklist, whitelist, native feature, housekeeping, kao i zamenice ženskog i muškog roda koje su zamenjene sa neutralnim they/them/theirs. Programeri koji su pokrenuli ova lingvistička rešenja u softverskom svetu polazili su od toga da ne žele da ohrabruju korišćenje rasističkog i seksističkog jezik. I istina je, jezik je usko povezan sa praksama i svakodnevicom jednog društva, te lako može da usmerava njegov dalji razvoj. Međutim, mnogi programeri su u ovakvim promenama videli samo još jedan hir političke korektnosti.

Od početka hladnog rata američka kultura prožima svet, što se nastavlja i kroz 21. vek, uprkos opadanju američke meke moći od 1989. godine. Iako je krajem 20. veka ugašena Informativna agencija SAD, državna institucija koja je aktivno radila na propagandi i na promociji američke kulture i društva, čini se kao da se meka moć države razlila na više strana, na korporacije, na tehnološke gigante, ali i na individue, poput Tejlor Svift. Kako god da nazovemo ovaj fenomen u savremenom svetu – meka moć, kulturna diplomatija, ili američka kulturna dominacija – nesumnjivo je da se američke vrednosti i dalje izvoze u svet, s planiranom namerom države ili bez nje, a to uključuje i fenomen političke (ne)korektnosti.

Kako to Amerika izvozi političku (ne)korektnost?

Šaljući džez diplomate, afroameričke velikane ovog muzičkog žanra kao svoje kulturne predstavnike u Evropu u vreme hladnog rata, Amerika je težila da sebe prikaže kao državu jednakosti, što je bilo posebno ironično u vremenima kada je rasna segregacija prodirala u svakodnevni život. Slično se dešava i danas, mada ne na nivou državne politike kao što je to bio slučaj u drugoj polovini 20. veka. Iako Afroamerikanci sada mogu da sede u autobusima i da koriste iste toalete kao Beli ljudi, njihova ljudska prava i dalje su ugrožena. To se pokazalo ubistvom Džordža Flojda, a postoje i mnogi drugi primeri. Znajući sve to, ne možemo da se ne zapitamo u kojoj meri su pomenute glumice, Hali Bejli, Rejčel Zegler i mnogi drugi, zapravo Luj Armstrong i Djuk Elington 21. veka? Da li Amerika danas, ili makar njene korporacije, zasnivaju svoju kulturnu diplomatiju na prividnoj inkluzivnosti koju možemo videti gotovo isključivo na bioskopskim platnima i televizijskim ekranima?

S obzirom na to da živimo u vreme koje se neretko naziva i „novim hladnim ratom“, te da SAD ovoga puta imaju više konkurenata nego u eri ideološkog sukoba sa Sovjetskim Savezom, njihovo ponovno oslanjanje na kulturnu diplomatiju i meku moć bila bi logična diplomatska taktika koja je, istorija nas uči, bila vrlo uspešna. Amerika, u vreme Bajdenove administracije, iznova teži da se pokaže kao zemlja sloboda, jednakosti i demokratije, uglavnom nasuprot Rusiji i Kini. Kulturni sadržaj koji dopire do međunarodne publike, koji jeste ogledalo politike kompanija, ali reflektuje pomenute poželjne američke vrednosti, uključuje LGBTQ+ Marvel junake, samostalne Dizni princeze i Crne vilenjake u Srednjoj zemlji (serija „Rings of Power“). Poput desnice u Americi, ista evropska struja ima jednako negativne reakcije na ovakve politike. U kontekstu fenomena antiamerikanizma, one su čak viđene kao težnja da se američke rasne i rodne politike preliju na evropski kontinent, pri čemu ne izostaje isticanje sistemskih problema Amerike sa rasizmom, koje, kako tvrdi desnica na Starom kontinentu, Evropa nema.

Evropa u velikoj meri oseća posledice uticaja američke političke nekorektnosti i Trampove borbe sa „woke“ kulturom. Argumenti koje nalazimo u Trampovoj retorici, gotovo da su preslikani u diskursima lidera evropske desnice. Tako mađarski predsednik vlade Viktor Orban, kao i Tramp, svoje neprijatelje pronalazi u imigrantima, LGBTQ+ zajednici, nevladinom sektoru i ostalim društvenim grupama koje su s desna viđene kao propagatori političke korektnosti. Iako možda Tramp kao ličnost nije nužno popularan u Evropi, netrpeljivost prema političkoj korektnosti koju propagira, uz argumente gušenja slobode govora i urušavanja postojećeg društvenog poretka, postaje sve prisutnija globalno.

Ako se američka liberalnija struja, u vremenu porasta govora mržnje, rasizma, mizoginije i homofobije, u pridobijanju pažnje bude oslanjala isključivo na Amazonove politički korektne vilenjake, time samo može da nastavi da razočarava konzervativnije Tolkinove fanove. S druge strane, čini se da je netrpeljivost prema „woke“ kulturi nešto što SAD, namerno ili nenamerno, izvoze globalno. Što se tiče američke unutrašnje politike, ostajemo nesigurni pred pitanjem u kojoj meri prakse predstavljene ovde mogu pomoći borbama za rasnu i rodnu ravnopravnost, naročito pred povratnom reakcijom kakvu dobijaju sa desna. Bajdenova administracija je možda privremeno stišala pokrenute kulturne ratove, ali do kada – to ćemo videti 5. novembra.

O autoru

Katarina Beširević (Beograd, 1995) je istraživačica-saradnica i doktorantkinja na Odeljenju za istoriju, Filozofskog fakulteta u Beogradu. Za svoju doktorsku disertaciju istražuje sliku Amerike u Srbiji tokom devedesetih godina, kroz fenomene amerikanizacije i antiamerikanizma. Saradnica je Centra za američke studije od 2020. godine.